U Smederevu svetsko čudo, privredni berićet, turistički bum i opšte blagostanje!

izvor: Kurir

Ko još ne bi poželeo da ga usred noći bude umilni zvuci sirena za biohemijsku opasnost? Postoje li takvi koji svome gradu ne bi poželeli predivno fluoroscentno narandžasto nebo? Koja bi još neuka budala prigovorila investiciji milenijuma koja bi pored skoro dve hiljade zaposlenih, posredno zaposlila još toliko - pre svega onkologa, pulmologa, proizvođača veselih maski za disanje i pumpica za astmu, farmaceuta i naravno grobara?

Naime, svi su izgledi da će uskoro na kilometar dva od centra Smedereva, na samoj obali Dunava, američki konzorcijum “Komiko oil” početi da gradi rafineriju. Sirova nafta na ovu idiličnu lokaciju dopremaće se iz Nigerije i Rusije.

Na američku rafineriju nisu pristali glupi Slovenci, Mađari, Hrvati, Bugari, Rumuni, Makedonci, Bosanci i Grci, kao i neki ovdašnji gradovi. Srećom pa se našao neko pametan! Ipak, ovi što vazdan teraju mak na konac, galame kako je ovom kraju već dovoljno zagađenje od železare, da se ovakve rafinerije u drugim zemljama grade daleko od naseljenih mesta, da je nemoguće da tzv. vakuumska proizvodnja funkcioniše bez štetnih ostataka, da i u Pančevu tvrde da je sve u granicama dozvoljenog, te da bi moguće havarije bile katastrofalne. Pa šta da je sve to i tačno? Posledice će osetiti tek buduće generacije. I nisu za bolje, vidite ih samo - tuku se po ulicama, idu na utakmice, drogiraju se... Uostalom medicina i farmacija napreduju brzinom svetlosti, a ionako se bliži smak sveta 2012.

Ovi zaluđenici zaboravljaju još pregršt blagodeti: stanovi će biti neuporedivo jeftiniji, Dunav će se okititi naftnim mrljama kakvim mogu da se pohvale samo neka egzotična mora i okeani, pecaroši celog sveta dolaziće da pecaju trookog dizel šarana, neće biti komaraca, dame neće morati da bacaju pare na farbu za kosu, napokon će morati da se pređe na fensi flaširanu vodu…

Ali tu ne treba stati! Smederevo može da se pohvali najvećom ravničarskom tvrđavom u Evropi. Pa zar ne bi to poljanče (uokvireno dotrajalim kulama i zidinama) koje prdi fraj, bilo idealno mesto za odlaganje nuklearnog otpada? Zamislite samo – najveća nuklearna tvrđava na svetu. Svetli u mraku, vidljiva iz vasione, svetsko čudo!

Ali tu nije kraj turističkim potencijalima! Svake jeseni organizuje se Smederevska jesen, praznik vina i grožđa. Pošto je nekada čuveno vinogradarstvo ovoga kraja odavno prslo, ovu manifestaciju bi valjalo prešaltovati u jedinstvene svetske dane nafte. Zamišljam već pasionirane ljubitelje dizela iz celog sveta kako gustiraju iz dragocenih arhivskih kanistera: “Buteljka nafte iz 2012, kako je to bila uspešna berba!”

A Smederevci će umeti sve to da cene. Već vidim prve brodove sirove nafte i cisterne gotovih proizvoda zasute cvećem, mlade Smederevke kako se veru na njih i privatavaju s američkim kamiondžijama i nigerijskim mornarima. Gradonačelniku će biti otkriven velelepni spomenik u centru. Poput čuvene briselske renesanse fontane dečaka koji piški, Peđa Umičević ko od majke rođen, zadovoljno šora naftu.

E, pa dragi moji Smederevci, čestitam! A vi koji niste te sreće, ne tugujte, naći će se već za vas neka petrohemijica, eko azotara, bio cementara, ili nuklearna deponija po najmodernijim ekološkim standardima.

za više o ovome klikni ovde!

Grupa od šest mladih ljudi uhapšena je 3. septembra 2009. godine. Nakon dva meseca istrage podignuta je optužnica protiv Tadeja Kurepe, Sanje Dojkić, Nikole Mitrovića, Ratibora Trivunca, Ivana Savića i Ivana Vulovića za počinjeno krivično delo međunarodnog terorizma. Više od dva meseca nakon podizanja optužnice, i mesec dana nakon odbijanja žalbi branilaca, šest mladih ljudi čeka suđenje u istražnom zatvoru. Izražavamo solidarnost sa uhapšenima i zahtevamo da se besmislena optužnica protiv njih povuče!

Naša glavna masovna akcija protiv optužnice za "međunarodni terorizam od 18 eura" i pritvora protiv naših drugova biće masovno mirno protestno prisustvovanje na javnom suđenju koje je zakazano za 17.02.2010. u 10 časova. Naše odbacivanje te političke represije tom prilikom izrazićemo bedževima, karikaturama na novinskom formatu (bez ...transparenata), lecima i sl. i apaluzom kojim ćemo pozdraviti naše drugove i njihovu odbranu.



Group of six young people was arrested on September 3rd 2009. After two months of investigation indictment for crime of international terrorism was raised against Tadej Kurepa , Sanja Dojkić, Nikola Mitrović, Ratibor Trivunac, Ivan Savić and Ivan Vulović. More than two months after the indictment was raised, and one month since the complaints of the defense were denied, these six young people are awaiting trial in the investigative prison. We express our solidarity towards the arrested and demand that this senseless indictment be withdrawn!

Our main mass action against the indictment for “international terrorism of 18 euros”, and detention of our comrades will be a peaceful mass protest presence at a public trial which is set for 17th February 2010 at 10am. Our denial of this kind of political repression will be expressed by badges, cartoon caricatures (no banners!), leaflets etc. and an applause with which we`ll support our comrades and their defense.

Recept za spas domaćeg rokenrola

Počivša SFRJ ponosila se jednom od najboljih pop scena na svetu. Dugo sam lupao glavu pitanjem zašto je aktuelna muzička ponuda eks-ju država tako rastužujuće slaba. A onda slučajno na jednom internet forumu naleteh na navodnu ispovest izvesnog Živana Velisavljevića, nekadašnjeg pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti, koji otkriva koliko je ova služba značila tadašnjem roku.

 “Stane Dolanc je jednom prilikom objasnio Titu kako je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje. Smatrao je da se tako nešto može uraditi i sa našom omladinom. Dolancu je dato zeleno svetlo, a operacija je dobila kodno ime Miljacka”, otkriva Velisavljević.

On priznaje da je bio na čelu pomenute operacije do 1990. Po ovoj priči, omiljeni saradnik bio mu je Goran Bregović s kojim se, kako kaže, lako dogovorio, pošto je ovaj živeo za seks, drogu i ideju jugoslovenstva. Za uzvrat mu je bilo omogućeno slično što i mnogim kriminalcima koji su sarađivali sa službom, da nesmetano krade po inostranstvu. U Breginom slučaju bila je to krađa pesama.

Sa Čolom je išlo malo teže, ali je ovaj, nakon čuvenog ohridskog hapšenja zbog menjanja deviza, vrlo lako pristao. Tako je za prvi Čolin album u saradnji sa službom bio angažovan čitav trust mozgova:

„Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Bili su tu Brega, Arsen, Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Bojan Adamič, Vlatko Stefanovski, Bajaga, Vd, mali Zlaja Arslanagić iz Crvene Jabuke, Brecelj, Balašević i mnogi drugi. Svakog sam zadužio da pripremi po jednu pesmu za Čolin povratnički album.”

Pored brojnih priča o dvostrukim agentima (Alen Islamović je nagrađen mestom pevača u Bijelom dugmetu nakon što je razbio Divlje jagode, projekat britanskog MI6), ulogama rokera u raspadu Jugoslavije (Laibach, Jasenko Houra, Bora Čorba, Jura Stublić, Gobac, Žika Obretković…), atentatima (pogibija Žere iz Crvene jabuke poprilično liči na Krcunov slučaj), možda je najzanimljivije svedočenje o super tajnoj konceptualnoj ploči koja bi se pustila u etar u slučaju nuklearnog rata, tzv. “album sudnjeg dana”:

“Na pesmama je radio sam krem jugoslovenske scene u saradnji sa timom psihologa. Pojedine ljubavne pesme testirali smo na životinjama. I zaista, kada bi im bile puštene, kroz lučenje određenih hormona bi ih navodile na neobuzdano parenje. Takve pesme su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog rata ljudi moraju da se stimulišu na produžavanje rase. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika državne bezbednosti i dan danas. Pisali su ih Neno Belan, Kiki Lesendrić, Vlada Divljan, Loša, Gile i Rundek, a pevaju ih Zana Nimani, Anja Rupel, Josipa Lisac, Marina Perazić, Dado Topić, Milan Mladenović i Čonta iz Pekinške patke”.

Bez obzira na autentičnost ovih zabavnih svedočenja, još mnogo toga upućuje na to da je DB svojim savetima, timovima stručnjaka, finansijskom brigom i izborom tema bila od presudnog značaja za uspeh jugoslovenskog roka. Nažalost, sadašnje službe potpuno su zapostavile ovu temu. Eh, kad bi se malo više pozabavili koncertima, izdavaštvom, nabavkom droge, rok emisijama i top listama koje su nekada tako predano uređivali.

Svi bismo imali koristi!

Nego da mi je da se dočepam onog albuma “sudnjeg dana”, uh…

Prestanite s ubijanjem naših velikih dronjavih prijatelja

izvor: Kurir

Tutnjava i topot teških papaka sve su glasniji, tresu se izlozi, uključuju se alarmi, vrište dečica... Iza ugla dotrčava jedan, pa drugi... Ulicom tutnji krdo uspaničenih bizona. Za papcima su im gradonačelnik i njegov štitonoša koji, na konjima i uz neljudski poklič, jurišaju nemilosrdno pucajući iz kratkih cevi. Ogromna ranjena životinja stropoštava se ispred vaših nogu dok uz nemoćni trzaj ispušta stravični samrtni hroptaj. Gleda vas nevinim pogledom koji se gasi, a riđokosi gradonačelnik i njegov bledoliki štitonoša uz pobedničke hice u vazduh podbadaju konje i nestaju galopom u oblaku prašine.

Statistika otkriva krvavi bilans po kome je u poslednjem kvartalu prošle godine ustreljeno 11.300 ovih dobroćudnih stvorenja, čak 70 % njihove populacije u glavnom gradu. Zašto? Znamo da ovaj glavonja vekovima živi u miroljubivom suživotu s našim narodom, nikoga ne dira, predstavlja veliku korist i radost, a nikakvo zlo.

Ti dobroćudni bafali igraju se s dečicom, greju promrzle beskućnike, rogovima češkaju starce, pomažu utovarivačima velikih koncertnih klavira… Toliko je mladih imalo prvi seks na mekanim dredovima košutnjačkog bizona, toliko majki donelo na svet dečicu na dronjcima ovih maljavih papkara, a čak je i samog Karađorđa odgajila bizonica. Ne zaboravimo i podatak da je na hiljade bizona junački položilo život na oltar slobode naše otadžbine.

Mleko bizona najzdravije je, a bez bizonskog sira nezamisliva je prava četnička gibanica bizonuša. Najbolji kupus, krompir i paprike možete na jesen nabaviti samo kod bizona. A čak i usred noći i tokom neradnih dana kod bizona možete da pazarite pivo, cigarete, kobaje, smoki, žilete i sve što vam zatreba.

Pojedini analitičari konstatuju da je signal za istrebljenje bizona došao iz Evropske unije, koja ih je gotovo sasvim istrebila (slobodnih bizona ima još samo u Bijeloveškoj prašumi u Poljskoj, gde ih NATO stručnjaci koriste za ispitivanje uticaja nuklearnog i biološkog oružja). Ipak, izvori bliski Briselu kažu da nije insistirano na bizonskom genocidu, tako da je verovatno u pitanju svojevoljna akcija dodvoravanja EU...

Pored žestoke medijske hajke, oglasili su se i dežurni skorojevići i konzervativci, koji najednom nalaze kako bizoni stvaraju lošu sliku pred strancima, predstavljaju izvor zaraze, gradsko ruglo, opasnost za moralno vaspitanje mlađih generacija. Navodno, landaraju im ogromna goveđa spolovila, a neretko i po koji bizon zaskoči bizonku usred parka u kojem se igraju deca. Pre nekoliko dana pojavio se i spot s Momčilovom pesmom u kome se glorifikuju postupci gradonačelnikove konjice. Stari Beograđanin, ugledni režiser Goran Marković, zgrožen bizonima, počeo je realizaciju svog novog filma u kojem će hrabrog gradonačelnika tumačiti Sergej Trifunović, a njegovog štitonošu onaj njegov brat. Većina građana ipak je slabo zainteresovana. Tek nekoliko desetina poltrona osedlalo je svoje konje i pridružilo se lovu.

Dobri ljudi, ima li nade za korpulentnog šupljorogog bradonju? On nikom ne smeta, uživa danima pasući jedan te isti pašnjak. Gleda nas tako smireno, meditativno, takoreći prosvetljeno. Ne osniva političke partije, ne uvaljuje nam svoje proizvode, ne natura svoje mišljenje, svoje bogove, svoju nakaradnu kulturu...

Vetrić u jedra poslaničkim penzijama

izvor: sutrašnji Kurir

Isprovociran spekulacijama vezanim za zakon o penzionisanju poslanika, ispred Skupštine se okupio veliki broj građana.

„Svi su oni isti. Baš svi! Nema veze od kojih su“, kaže nam Rada iz Braničeva. „Kao da su izgubili vezu sa stvarnim svetom. Treba oni više da cene i sebe i svoj rad. Zato sam ovde da ih osokolim, da se ne popišmane, šta uopšte ima i da raspravljaju. Imam še’set godina, poljoprivrednik sam i nikakva mi penzija ni ne treba. A oni, pošto se bave tol’ko odgovornim stvarima, treba i da budu valjano nagrađeni. I hvala im na svim uspesima koji ne manjkaju i kojih tek ima da bude.“

I ostali građani imali su samo reči hvale i podrške predloženom zakonu o Narodnoj skupštini: „Kako da imamo poverenja u njih, ako nismo sigurni da su dobro motivisani i zbrinuti za sva vremena“, veli nam korpulentni Janoš iz Futoga. „Zato sam se odlučio na štrajk prežderavanjem sve dok ne vidim da je zakon izglasan. Pa makar i da eksplodiram! Doneo sam prikolicu čvaraka, kavurmi, sira i gurabija. Ako zafali, oti’će sinovi po još.“

Nekoliko borskih rudara došlo je na kratko, kako bi se što pre vratili radu: „Tu smo da pružimo podršku našim zlatnim poslanicima“, hvali se jedan od njih. „To koliko oni mogu tu da sede i čačkaju nos, mi ne uspemo da iskopamo iz rudnika ni za četiri smene. Da vam kažem, ona platina i iridijum, zlato i srebro, običan su šoder u poređenju s petnaestokaratnim poslaničkim slincijumom. Zato i zaslužuju da budu obezbeđeni doveka. A nama odlazak u penziju mogu da pomere i na 85 godina! Evo, naučnici i doktori kažu da uskoro svi ima da budemo izdržljivi i zdravi ko supermeni.“

Boris iz Mladenovca, magistar sociologije bez stalnog zaposlenja, ima nešto drugačiji predlog: „Odlazak u penziju u 55. godini nakon 15 godina staža i tri mandata, daleko je ispod zasluženog za ogroman radni napor i nemerljivo veliki radni doprinos. Stoga bih predložio da poslanički mandat traje tek nekoliko dana ili možda svega nekoliko sati. A nakon krucijalnih odluka koje će doneti u tom kratkom periodu, iscrpljen i istraumiran, takoreći invalid, poslanik bi direktno išao u penziju.“

Za to vreme poznati klesar prepravljao je glave Meštrovićevim konjima, kako bi likom i grivom bili nalik na neke od najpopularnijih poslaničkih glava. A na travnjaku kraj samog skupštinskog zdanja, nesvakidašnji prizor: stotinak nagih lepotica i lepotana čekalo je poslanike raširenih nogu i isukanih alatki, ne bi li ih počastili nakon napornog rada. Među njima i nekoliko naguženih muškaraca spremnih da nagrade i poslanike s nešto drugačijim seksualnim sklonostima:

“Ajde novinar, šta zanovetaš, pridruži se, fali još nekoliko guzica”, dobaci mi jedan.

“Ma momci, sve ja to razumem, heh… ali nisam ja u tom fazonu”, pokušam da se izvučem.

“Ma nije ni većina nas, ali nam predstavlja ogromnu čast. Narodni poslanici i drugi nosioci javnih funkcija moraju da uživaju sve privilegije i pogodnosti koje su neophodne za obavljanje njihovih funkcija i koje su srazmerne njihovim odgovornostima i uloženom radu.”

Pa i ima čovek pravo. Spustih gaće i natrtih se. Dok tako čekam da me zaskoči poslanik mog života, spazih kako mi spolovilo poput zastave ponosno vijori na blagom zimskom povetarcu.

Ne mešaj psihodelične babe i žabe

izvor: Kurir

Žao mi je, ali ništa od današnje kolumne. Izgleda da imam trajno oštećenje mozga. Ne mogu jednu smislenu rečenicu da zavr. Nivo perotonina (hormona pisanja) mi na nuli, a broj kanabocita (zelenih krvnih zrnaca) mi triput veći no što propisuje Svetska zdravstvena organizacija.

A znate šta mi se desilo? Krenem ja 31. u prodavnicu da pazarim sastojke za rusku salatu koju htedoh blaženo da konzumiram uz novogodišnji program. I tek što iskoračim iz zgrade, uz škripu kočnica tik ispred mene stane beli audi iz kog izlete dve nabildovane starice. Ščepaju me i pod pretnjom vodenim oružjem uguraju u auto. Pravac Surčin. Avion za Prag. Nešto pre ponoći, sletesmo u češku prestonicu.

Pokušam da saznam ko ih šalje. Da nije možda moj arhi-neprijatelj Momčilo? Ma, jok.

„Mi smo iz jednog geronto-lezbejskog udruženja za legalizaciju lakih droga“, objašnjava mi jedna. “Svidele nam se one tvoje škrabotine u Kuriru, pa mi mislile da te uz kraću psihodeličnu poklon ekskurziju lobiramo da lečka pišeš o našim akcijama. Od ponoći Češka legalizuje lake droge pa ćemo dobrano da te ugudriramo da vi’š kako je.“

„Od trave još niko nije umro. A ovi što pričaju da nema lakih i teških droga su najveći zlotvori i ubice“, nastavi druga. „Koliko je samo onih što su bez ikakvih posledica koristili ove lake, pa verujući u tu budalaštinu prešli na ozbiljnije i umrli. A i legalizacija bi imala blagotvorno dejstvo po našu posrnulu ekonomiju, turizam, poljoprivredu... Pa samo bi Vojvodina mogla da naduva pola Evrope! A tu su i opijati koji se dobijaju iz žlezda domaćih životinja, recimo od svinja. Eh kad bi i naš Ministar policije poput svog češkog kolege objavio da će lake droge i kod nas biti legalizovane, a zatim i sam u tu čast zapalio jedan praseći džoint. Nego sinko, hajde povuci jedan dim!“

„Ne, ni u ludilu. Ja sam sportista, maratonac i biciklista. Ne pada mi na pamet da pušim to vaše đubre!“, pokušao sam da eskiviram.

 „E nemo’ da te crtaju kredom češki policajci po asfaltu pre nego počneš da mirišeš cvet marihuane odozdo“, gurnu mi štoljpi međ zube. Nisam imao kud. Već posle nekoliko minuta spopade me zastrašujući nekontrolisani smeh. Ponadam se, završiće se na tome, kad mi starice ćušnuše u usta neke kaktuse, još trebim iglice s jezika. Počeše zidovi da se razlivaju i plešu. Pa neke gljive od kojih sam uh... ne bih ni da se podsećam.

A beše i pun Mesec i to pomračen. Još drhtim od tih sablasnih avantura. Vodale me po čuvenim češkim penzionerskim bordelima u kojima sve vrvi od razularene starije gospode što ližu psihodelične žabe koje im serviraju s ledom i limunom. Tako nekog dekicu toliko pogodila pesma da je izvadio stakleno oko i zveknuo ga o pod ko čašu da razbija. Užas!

Kakva bre legalizacija! Treba te starice ćapiti dok duvaju po budžacima - i na doživotnu, pa i za jedan džoint. Na vešanje za žabu. Na električnu za gljivu!

Uh, i dalje sam skroz pobrljavljen. Al’ je teško kad ispari mozak ko polupopijena koka-kola zaostala od Nove godine u čaši u kojoj je neko ugasio džoint. Ne mogu više, nije mi dobro. Ni ovo ne pišem ja nego mi diktiraju neki glasovi u glavi. Razlivaju mi se pikseli monitora. Evo vidim vas s druge strane novina kako me čitate i sumnjičavo vrtite glavom. Što ste se tako umusili? Šta, ne verujete mi?