Kad je Svetog 5. oktobra SPS za vjek i vjekova potučen do nogu, dogodio nam se i totalni zaokret u ulozi i ponašanju policije. Ti hrabri momci prefinjenih manira tada počeše na svakom koraku da ugađaju narodu, jure lopove, skidaju mačiće s grana, pomažu staricama da pređu ulicu… Nema više onog brutalnog šikaniranja kao tokom neveselih devedesetih, a o korupciji i nepoštenju spredaju se još samo priče staraca uz kamin; osmeh, lepa reč i poštenje zaštitni su znak policije po meri čoveka!

Nisam neki prijatelj oružja, mada sam oduvek maštao da i sam jednog dana ispravljam sitne nepodopštine iz svoje opštine. I eto, kao da su mi ovih dana šanse da stupim u službu značajno porasle, pošto je u toku konkurs za tzv. komunalnu policiju.

A čime bismo se to bavili? Kako sam načuo, gvirkaćemo preko plota i priskakati u pomoć kad god je potrebno! S osmehom na licu, ružom na reveru i zviždukom na usnama potenciraćemo lepe manire, bonton, saradnju i drugarstvo među komšijana. Desi li se recimo da neko prijavi nešto glasniju muziku, smesta ćemo dojuriti i upozoriti didžeja zgrade da stiša da ne bi oštetio sopstveni sluh. Uz to mu poklanjamo i komunalne slušalice kako ne bi uznemiravao komšiju sa sprata ispod, za koga postoji osnovana sumnja da negde baš u to vreme praktikuje jogu. Ukoliko primetimo ili imamo dojavu da je muzika pretiha, zamolićemo da se pojača, te ćemo uz kraću recenziju albuma ukazati na poetske bravure i instrumentalne pasaže na koje bi bila šteta ne obratiti pažnju. Naravno, preporučićemo i slične izvođače koje ćemo direktno prebacivati sa eksternih hard diskova punog muzike i filmova. Ako nema danas, skidamo s torenta i donosimo u zakonskom roku od 48 sati.

U prevozu i na ulici njuškaćemo građane, te one aljkavije na licu mesta izribati četkama i sunđerima i naprskati dezodoransom. Degustiraćemo namirnice sa pijačnih tezgi i savetovati poljoprivrednike kako da povećaju kvalitet i izdašnost useva. Patroliraćemo noću oko grobalja sprečavajući ustajanja iz mrtvih – tako zombija ljubazno otpratimo do rake, ušuškamo ga pred nastavak večnog počinka i pokrijemo nadgrobnom pločom. Nagovaraćemo debeljuce na dijetu, prepričavaćemo bakutama sadržaj epizoda serije za koje imamo pouzdanu dojavu da su prespavale, pomagaćemo pri dekoraciji nedoličnih uličnih tezgi, upućivaćemo pse na javne životinjske toalete, ispravljati gramatičke greške, a rešavaćemo i seksualne probleme (maksimum 3 puta za smenu). Nepropisno parkirana vozila otvaraćemo veštinom najspretnijeg lopova (pa mora se biti na nivou konkurencije) i preparkiravati na zgodnije mesto.

Bavićemo se korišćenjem javnih površina – u sumornim dvorištima iza zgrada, pomagaćemo deci da naprave improvizovane terene za mali fudbal, komunalnom policijskom cokulom precizno ćemo izmeriti gol oivičen dvema ciglama, držaćemo međ’ čukljevima lastiš, paziti da se ne vara tokom žmurki, tupićemo noževe klincima koji ih nose… Skupljaćemo pesak rasut kraj gradilišta i od njega s mališanima praviti dvorac, a zimi od nepočišćenog snega iglo i Sneška.

Pritom nećemo nositi vatreno oružje, već samo Sport Bili torbicu punu alata, igračaka, instrumenata, slatkiša…

Uh, jedva čekam da prođemo obuku i već za koji mesec se razmilimo i po vašem komšiluku. Kažu da u Beogradu startujemo na jesen, verovatno baš na desetogodišnjicu Prepodobnog 5. oktobra.

U čekaonici laboratorije sedelo je stotinak zamorčića različitih starosnih dobi, socijalnog i obrazovnog profila... Najpre smo popunili osam strana dugačak psihotest. Potom nam povezaše predeo oko čela, potiljka, srca, jetre i genitalija raznobojnim kablovima kojima nas spojiše na nekakve čudne sprave i računare. Satima su nam puštali muziku različitih žanrova u kombinaciji s brojnim fotografijama i snimcima, pokušavajući uz to i hipnozom da nam isprovociraju što različitija emotivna stanja i raspoloženja. Kažu da je eksperiment naručila jedna velika muzička izdavačka kuća.

Dve nedelje nakon ovog neobičnog i na trenutke napornog dana, pozvali su nas kako bi nam saopštili rezultate, tj. top listu izvođača s kojima smo najkompatibilniji. Saopšteno nam je i to da će država biti primorana da do 2014. sprovede isto istraživanje nad celim stanovništvom, kao i da rezultati ulaze u lični dosije od kojeg će nam zavisiti zasnivanje radnog odnosa, mogućnost uzimanja kredita, prednost pri ulasku u vozila javnog prevoza, zasnivanje brakova, lokacija grobnog mesta i još mnogo toga. Znači, nije za zezanje!

Nestrpljivo otvorim svoju kovertu, kad na čelu liste ni manje ni više nego Plavi orkestar! Kakva je ovo neslana šala? Kakav crni Plavi orkestar? Ja sam ozbiljan urbani lik, rođeni Beograđanin, ne priliči meni da slušam te bosanske ljige! Otkad znam za sebe slušam samo novi talas, pank, alternativu, eksperimentalnu muziku, tu i tamo malo džeza i klasike! 

Odem da se žalim. Zateknem tamo i jednu korpulentnu gospođu kako urla na vođu projekta, pošto joj rezultati ukazuju da joj najviše priliči Napalm Death, te gomila hard core i dead metal bendova. Uz nju i jedan gnevni navijač kome je ispalo da obožava neke srceparajuće ljige, pesme Mediterana i dečje horove.

„Molim vas“, besneo sam, „kakav je to način da me proglasite najvećim ljubiteljem Plavog orkestra pa još da na ostatak liste uglavnom poređate brdo prepotopskih narodnjaka i šlagera? Tek na 36. mestu navodite The Smiths koje jedine gotivim od svega navedenog. Pa ja sam jedan od najvećih pankera u gradu, gotovo kao i sam Marko Vidojković! Ne propuštam ni jedan Exit i sva urbana dešavanja! Imam bend, iz Bigza ne izlazim, svirao sam u svim klubovima u bivšoj Jugoslaviji koji drže do sebe...“

Nakon provere podataka, odgovor stručnjaka bio je nedvosmislen: „Žao mi je, ali to ste vi! Ne birate vi muziku već ona vas. Vaša privrženost jaranima i ostaloj raji, blaga infantilnost, konstruktivni cinizam, te nostalgična osvrtanja na detinjstvo i bivšu Jugu ne svrstavaju vas u red prepotentnih urbanih karaktera, već među široke duše balkanske koje lelujaju od praskavih gitara nalik na The Clash pa sve do pijanih kafanskih lumperajki.“

U međuvremenu probam da u teškim životnim trenucima slušam taj Plavi orkestar. I začudo, svidi mi se! Krišom sam odlazio na periferiju grada i uz narodnjake iz sedamdesetih lečio srcu rane, a s rabadžijama urlao do jutra i „Šta će nama šoferima kuća“, „Suada“ i „Zavela me ta Beograđanka“. Ali na kontroli mi izrekoše iznenađujuću lekarsku zabranu: „Na žalost, moraćemo da vam zabranimo odlazak na koncert Plavog orkestra u Areni. To bi za vas bio veliki šok, pa i moguće razočaranje. Evo i dalje  lečimo fanove koji se još nisu oporavili od nastupa Pepersa u Inđiji“

Ne znam, više mi ništa nije jasno.

Čuvajte se! Na pragu smo još jedne podmukle prevare proleća!

izvor: Kurir

Dobro, dobro... Hajde de, nemojte da plačete. Znam da ste se taman emotivno vezali za zimu, a već se primakao čas kada će vas ona bez pozdrava, podlo i izdajnički napustiti. Uživajte još koji dan pre no što se jednog ogavnog sunčanog jutra probudite a nje nema sa druge strane jastuka. Otperjala! I molim vas, samo pametno i dostojanstveno, nemojte da pravite gluposti. Statistike kažu da se najviše samoubistava dešava na proleće. Potpuno vas razumem. Priroda se budi, drveće pupi i cveta, krešu se mačke i kerovi, cvrkuću ptičice, klinci se razdragano bockaju noževima... A vi u tom trenutku poraženo stojite sa strane, češate se i kijate od raznih alergija koje vas nikada pre nisu mučile, jutrima se trontate da biste se već u podne preznojavali tegleći višak jakni i džempera, vrti vam se u glavi, čuka preskače kao nikad pre, u mozak se uselila ona teška tupost...

Ah, prokletstvo! Sa svih strana će se prelivati lažni entuzijazam, budiće se totalno iracionalne nade u bolju budućnost, prevodiće vas ko žednog preko vode, sa osmehom ćete gutati svakakva sranja, s velikim magarećim ušima nasedaćete na najbednije prevare...

Bacaćete dragocene vreme lanzajući ulicama ko gluva kučka, umesto da poput neumornog čuvara demokratskih tekovina i vrednosti sedite kraj televizora i grozničavo pratite svih 165 informativnih emisija i 45 političkih magazina i sučeljavanja dnevno - gde kad tad političarima izleteti po koja o nečasnim namerama i radnjama koje vam spremaju. Siguran sam da u laptopu Šapera, Krstića i sličnih spin doktora, na samom desktopu stoji ikonica s prečicom do foldera tipa „Prolećna manipulacija (operacija – Cvetni Tadić)“.

Sve češće ćete zapostavljati i religijske obrede. Prokleto proleće će vas odvojiti od vrhunskog internet božanstva - Fejsbuka! Pojavićete se na suncem okupanim ulicama, gde ćete mnogim poznanicima delovati ipak malo drugačije nego na onim fotografijama koje ste tamo kačili. Zimska odeća je možda uspevala da zabašuri telesne nesavršenosti, ali ni najtamnije nijanse i znalački upotrebljene pruge neće moći da vas opravdaju pred pogledima zgroženih prolaznika. Očajniji među vama će jurnuti na u ovo doba pretrpane bazene, bilderskim isparenjima zagušene fitnes centre ili na zakrčene biciklističke staze i večno zauzete terene. Povrede da ne pominjem. Uh!

A tek odlasci u prirodu. I lepo vas svake godine upozoravaju da se držite betona, a vi zapeli po travi punoj smrtonosnih krpelja, zmija otrovnica, pčela ubica, radiokativnih žaba...

A eto očas i leta – ako za zimovanje nije bilo, za smaranje i prženje kraj velikih slanih vodenih površina će se već naći koja para. I taman kad se ponadate da je maltretiranju kraj, na dva dana pred povratak kući, opijen zavodničkom morskom atmosferom, partner vam se smuva sa još većom seljačinom nego što ste i sami (ako je to uopšte moguće).

Ali mojne se sekirate! Imam mnogo dobre vesti za vas. Iz pouzdanih izvora sam saznao da će na ime jedne zaboravljene odštete svaki građanin Srbije već u junu dobiti po dve i po hiljade evra. Ne pitajte odakle mi to, nego pravac na donju zemljinu hemisferu – Južni pol, Australija, Patagonija ili možda čak u ove godine zbog nečeg popularniju Južnu Afriku, gde ćete setno sa suzama u očima pohitati u zagrljaj staroj dobroj zimi.

(...i o staaarim Beograđankama, naravno)

izvor: Kurir

Otkad se primenjuje novi Zakon o saobraćaju, sve se manje vozi. Mnoge benzinske pumpe propadoše, al se eto neke i snašle. Tako ima gore na Bulevaru ona bivša pumpa -sada pivnica „Kod tri promila“. Lepo se dosetili – svaki sto ima svoje crevo, pa naliješ koliko ti volja. A brojač ko na pumpi, sve vreme pokazuje koliko si litara i za koje pare natankao.

Vraćam se pre neku noć baš odatle, a bešika mi puca, ne znam kud ću. I odaberem jedno drvo za zalivanje, platan koji se pokazao jako pričljivim:

„Ništa, ništa. Samo navali, meni ne smeta“, zapodene razgovor druželjubivo. „Nego jel’ vidiš ti šta nam rade? Genocid, bre!... Više je i ovim vranama gore na grani jasno da se neko dobrano ugradio za to novo drveće - ono tanko ko čačkalica -„manekenke upišulje“ u drvetovskom slengu.

A nije meni što ću da skončam pre vremena, nego što ispadoh i šut i rogat! Laprdaju kako sam manijak koji ubija ljude, huligan koji lupa automobile. Te me nabeđuju da sam isuviše star - a ja u najboljim godinama. Nikako da se dogovore sa sobom šta im kod mene smeta. Pa im najednom nisam lep – ne uklapam se u pejzaž. Nemam domaće vaspitanje i ulećem ljudima kroz prozor u stanove. Te sad širim neke alergije i zaraze. Ispadoh pravi monstrum!

E, ako sam ja truo, oni su sušta trulež. Do korena, tj. do srži su truli!“, poče opasno da se trese, pa se srećom brzo primiri. “Ja sam obično drvo, nema šta da se mešam u ljudska posla - ali ako sam ja za seču, njih bi trebalo istesterisati, cipele i stopala do čukljeva da im ostanu. I to korenje što su pustili - pupoljak im nabijem! Nego, vi ste ljudi breze obične. Čekaćete da načisto istrule ko oni prošli. Al’ neće skoro, ovi se mnogo bolje neguju. A i da ih posečete, zasadićete nove i sve u krug po istoj matrici... E dokle ste vi dogurali, kad vam obično drvo soli pamet!

Nego kad vidim ko je doš’o da me brani, dođe mi da lično uzmem sekirče u grane i samog sebe oborim od muke - svakakvi čudaci, histerične žene – staaare Beograđanke!

Znaš da smo mi drveće korenjem i zemljom povezani sa svim stablima sveta. E pa tim svojevrsnim drvonetom pratim šta se sve dešava po svetu. Odsekoše pola Brazila, ode 85% šuma Madagaskara, manijaci svako leto popale Mediteran. Da ne idemo daleko - evo otfikariše na stotine hektara Fruške Gore, a nameračili se izgleda i Zvezdarsku šumu da raskrče. Jel čujete vi to, staaare, prastare Beograđanke iz doba starih Rimljana!?

A simpatičan je onaj Rambo. Bio tu pre neki dan da cmizdri i paradira. Kako se ne seti da pozove ortake na vlasti koje je onomad posadio. Pa neće nigde da mu pobegne SKC.

A, nisi ni ti Mojsiloviću bolji! Umesto da sprečiš ovaj masakr, sprdaš se tamo s onih horoskopima – pročitam povremeno kad mi vetar doduva u lice koji kontejnerski primerak. Koliko li se šume poseče da se naštampa toliki tiraž, verovatno ode pola Tare... Ma kakav reciklirani papir?... Pričaj ti to nekom drugom... E dosta mi vas je više! Dođe mi da vam svima razlupam glave!“

I poče da se roguši, krcka i savija. Padoše neke grančice, vrane počeše da spasavaju svoja jaja ko u onom crtaću sa slonovima. Zafijuka sablasni vetar, doleteše i prve teže grane. Srećom pa sam se već istankao, te se dadoh u beg. Idi bre, ludo drvo, da me ubije! Pišam se baš i na njega, i na bilborde, i na automobile, ma i na vas koji ovo čitate...