(nastavak pisane celine iz prošlog broja)

za početak romana klinkni ovde!

.

Nakon tog ludačkog maženja na podu, Ivan ostade sa jednom devojkom.

 - E - reče mu ona.

 - E - odgovori on.

Bila je to Trula Višnja, devojka koja je ličila malo na Johnny Rotten-a, a malo i na Sid Vicious-a, zbog čega je i nazvaše baš Trula Višnja. Znali su se iz viđenja iz grada. I ona je ovde prešla nedavno. Dok su šetuckali kraj Košutnjačkog vodopada šumicom punoj šuškavih koala i pandamudamidijana, Ivan po prvi put oseti da mu se neko dopada I to nekalkulisano i sasvim linearno dopada! Učini mu se mnogo bolje nego drkanje na splavu ili napaljivanje poppersom na neko kao ultra-jebozovno fihi-fihi biće. Bolje čak i nego prevaziđena ljubav zbog patnje izazvane ljubomorom ili seks sa onim biljkama za odnose nalik na kupuse koji rastu u dubinu (za mužjake) i šargarepe (za ženke i pedere), a koji su se nedavno pojavili kao hit u gradu.

Poljubili su se, pa su pričali nešto šašavo, inspiracija samo vrca, pa su pričali o nekim smešnim događajima iz detinjstva, pa su se gađali klobucima pandamudijaninog perja, kroz kikot iz sveg glasa pevali starinske melodije „Ja vragolan i moj deda, kud krenemo svet nas gleda, pandamudamidijana, on nekada, a ja sada“. I nije ih bilo briga koliko je sati, koja modna revija se danas služi u hramovima i crkvama ili koliki je današnji kurs jedne kapi zelenog ili plavog novca.

Ivan oseti ludačku navalu seksualne energije i tek što poče malo slobodnije da se ponaša, Trulina ruka mu dade do znanja da to ipak neće biti tek tako prosto kao kad u milde sorte paćeničkom svetu jednostavno izvadiš i izdrkaš na fihi-fihija ili nešto slično. Ali Kinez Mihajlo kao da je imao posve drugačijih problema.

 - Gdje si, frend? – iznenada se pojavi držeći za ruku vozačicu tramvaja, koja ih je i dovezla do Crno-belog grada. – Tražim te svuda. Nisam se došao ovdje gubiti, nego, nego... nego dušu da prodaš ne...

Tramvajka i Trula se nasmešiše jedna drugoj, te odmah zapričaše o nekim bojama tramvaja.

 - Ćuj, drugar, imam problem – šapnu crnac Ivanu diskretno. – Gle kakav komad. Završila smjenu. ’Oće se poševit? Ful sam nabrijan...

 - Pa, ševi, ti si ionako navikao da se seksaš.

 - Ma, nije bed. Nego ne mogu zbog Flome, znaš ne mogu je varat tek tako. Ne mogu...

 - Ha, ha, ona se tamo kreše u sa onim tobićtobićem idolommladih i ko zna s kim još, možda i sa kengurima, hahahaha... Pa, gledaju je sad milioni ljudi u tom „Porno Big bortheru“! Ej, jesi li lud!

 - Ma, nije to. To ona što me voli. Hoće me ljubomornim napraviti. Ne može me varati kad mogu pratit preko TV-a kako se ševi po cijeli dan. Dok ona nema veze sa spoljašnjim svijetom, ja otišao tražiti vraga po Crno-bijelom gradu. Frapirala bi se kad bi uspjela saznati. Umjesto da sedim doma i pratim kako se ševi među onim kengurima, ja ovdje... – zamisli se Kinez pogledom prateći jednog ogromnog stogodišnjeg leptira čiji raspon krila beše veći od metar. – Ali ovdje je predivno. I ova je takav komad. Što sad da učinim, osim... što... imam ideju.

 - Ajde, kaži!

 - Ševićemo se uz tvoju pomoć. Ti ćeš je tehnićki ševiti, odnosno ja ću, ali tvojim tijelom. Maziću je, ljubiti i gurati te u nju!

 - Hoćeš da kažeš da ću ja da je jebem, a ti ćeš da je napališ, da mi ga staviš, da mi ritmički pomeraš bokove i usmeravaš me šta da radim i tako ostaneš veran Flomi? Rahahahaha... ha... ha... ha... Uf! Hm, pa vidiš, nije ti loša ideja. Ajde kad’ si navalio, učiniću ti!

 - Ali da žmiriš, nemreš škicati, pliz!

I tako, 19 minuta kasnije:

 - Ah, kakav jebeni seks. Jedan od najljepših u mom životu. Draga, ti si sušti eros. Kak ti samo krasno mirišiš kad se navlažiš. Kakvi su to neparni ciganski ritmovi, pa to je... To je prosto nevjerovatno za ispratiti...

 - Nisi ni ti za bacanje. Ti verna crnačka muška kurvo – zaprede ova tramvajdžijka, čijeg imena nikako da se setim.

Druga devojka, Ivanova večerašnja izabranica Trula Višnja, strpljivo je čekala da Ivan učini prijatelju koji nije želeo da prevari jadnu devojku koja se danonoćno karala zatočena ispred kamera "Porno big brother"-a.

 - E, pravi si drugar, sve za ortaka – gugutnu zaljubljeno i nežno ga poljubi onako zadihanog u postorgazmičnu ororšenu čelenku.

 - Ne, ne, tamo – zaskiči tramvajdžijka.

 -Ma, što, ajmo svi... vidi kako je lepo. Osećate li ovu svežinu? Uh, pa ovde je mrkli mrak, a ja sve odlično vidim. Je, ovo je totalno ludilo, ljudi, ajde ovamo!

 - Ne, vrati se, vrati, molim te! – zavapi i Višnja.

 - Ma kaj vam je djevojke, ajmo se gibati tam kroz šumu.

 - Ne, Kinez, tamo je đavo... Vrati se, Ivane! Vrati se! Đavo je tamooo... Niko se još nije vratiooo!!! – odgovarala ih je prestravljena tramvajdžijka.

„Đavo, hem, hem, hem... Đavo! Dobro su me podsetile zašto sam došao ovde!“, pomisli okuraženo Ivan i mahnu Kinezu.

 - Jao, koliki leptir! – pojuri Ivan u dubinu šume jureći leptira kondorskog raspona krila.

A u šumi...

(nastaviće se...)

  crtao: Buci

.

Predivna melodija koju je emitovala neka daleka kratkotalasana radijska postaja čula se sa hiljada starinskih radio aparata koji su žovijalno emitovali daleki analogni signal. Krčanje i šum bili su idealan začin predivnoj, a opet ni na trenutak presladunjavoj kompoziciji, čiji opis prevazilazi mogućnosti ove i svih ostalih pisanih celina ovoga sveta.

Pred Ivanom i Kinezom ukazalo se samo jezgro Crno-belog grada koji je bio sve samo ne crn i beo. Boje im se ukazaše jasnije nego igde ranije. Bile su čak i previše jarke, fluoroscentne! Naša dva junaka se istog momenta stopiše sa hiljadama nepoznatih ljudi na ogromnom proplanku i okolnim šumarcima na padinama Košutnjaka. Neki su đuskali, neki se mazili, bilo je onih koji su opušteno sedeli na narandžastim fluoroscentnim zidićima, ali i onih koji su igraju odbojku zelenim fluoroscentnim loptama. Igrao se i alurs, babine janine ili igra koju su ovde zvali «Čija vojska (Apredonska)», a koju su Ivan i Kinez znali kao «Aračkinje baračkinje». Bilo je svih generacija. Čak i trogodišnje dece koja nisu spavala ovako kasno, već su jahala ogromne fluoroscentno plave mačke. A bilo je i vitalnih staraca sa smešnim trubicama koji su grickali pinjole i ispijali traubi-sodu. Mnogi su igrali tapke ili razmenjivali sličice iz albuma sa Mundijala Mexico 1974. Bilo je i nekoliko autodroma sa automobilima na sudaranje:

 - Idemo, idemo, nova tura nova garnitura! – odjekivao je preko predivnih kratkotalasnih kompozicija glas autodromskog MC-a. – Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji! Ajmo, ajmo! Nova tura!...

Dakle to je taj raj u kome možete sresti đavola lično. Znači to je to uređenje o kojem su alteregoisti toliko pripovedali u gradu, a demonstranci ginuli u nameri da pomognu.

Zapahnuti svežim talasom lakoće i neumora počeše da hodaju ubrzano od osobe do osobe, svima bi nabrzaka bacili po koji kompliment, zagrlili ih čvrsto, pa čak ih i dizali u znak ljubavi, poštovanja, prijateljstva i neizmerne, naizgled ničim izazvane zahvalnosti. Ostali prihvatiše euforiju novopridošlih. Ova euforična energija bila je povezana i sa divljačkim osećanjem ljubavi. Sasvim su zaboravili na onu odvratnu milde sorte patnju i komplikacije koje je zahtevalo njeno stalno podgrevanje. Ma, kakva patnja! Neka ga La’murkanski kerovi puše. Kršenje prohibicije ljubavi je prava stvar! Ovo je divno! Aha, da, da, jeste...

Ali ova euforija nije dolazila od neke vrste opijenosti. Svi su bili i više nego svesni. Istina je da su se alkohol, lake i srednje droge služili na šankovima, ali ih skoro niko nije kupovao, nisu im bili potrebni. Pijuckali su vodu sa čuvenog topčiderskog izvora, ispijali sok od zove, klakere i traubi-sodu. Kao što su kod Topčiderske kasarne i kod stražarskog šanka videli sve crno-belo sa sve onim dlačicama i iskrzotinama filmske trake, tako im se ovde čitava pojavnost na trenutke usporavala i ubrzavala, taman da ih nekako rolerkosterski uljuljka u ovu uživanciju, koju su do skora nazivali primitivnim linearnim hedonizmom. A tek te fluoroscentne boje i svetlost uličnih svetiljki koje su bacale dnevnu svetlost. Sve je izgledalo kao neki predobro montiran četvorodimenzioni spot, crtani film na čije čekanje ste potrošili osamdeset detinjstava, kao ona vrsta snova u kojima letite ili se srećete sa starim ljubavima koje su vas davno napustile, kao... ma, ne vredi da pokušavam da objasnim. Samo će mi se smejati oni koji su tamo bili. Predajem se!

U jednom trenutku Kinez sede na pod i poče da se valja. Nekoliko trenutaka kasnije svi se  nađoše na podu u znak podrške. Ali Ivan je još dugo ostao da se valja, pošto ga je spopala gomila nekih devojaka koje su ga mazile, golicale, štipale, mesile mu obraze, skakale po njemu, dok se on valjao po toj ljubičastoj prašini kao neki ludi konj, blesavi pas ili nosorog šalabajzer. Tek sad shvati da život ima potpuni smisao, imao je sve što želi, sve se uklapalo, sve je vredelo. Osetio je samopouzdanje kao nikad do sad, njegovi ciljevi su bili jasniji nego ikad, a rešenost da se prekrši prohibicija zaljubljivanja (koju je nametnula strahovlada ljubavne policije - La'murije) i ponudi duša đavolu nikad jasnije izražena.

Nakon tog ludačkog maženja na podu, Ivan odvuče jednog devojčurka u stranu.

 - eE - reče mu ona.

 - Ee - odgovori on.

...

(odlomak iz romana "Tobiđenja, dušo moja" (ovde klikni za sve od početka, a ovde za nekoliko poslednjih zaturenih epizoda, ukoliko ste pisanije pomno pratili na ovom mestu!)

3. jul 2005, Pula

Dragi moji,

najbolje da prvo daunlodajte saundtrek posta ovde (opraštamo ako ste kompjuterski spori!), pa...

.

...da pročitate nešto što je pisao jedan moj zubar, objavljeno na blogu be92, a mislio sam da će vas zanimati...

.

"Poštovani i dragi B92,
povodom vašeg sedamnaestog rođendana želimo na ovaj način da se pridružimo brojnim čestitkama, pohvalama i telegramima podrške koji vam stižu iz zemlje i celog sveta ovih dana.
U nastupajućim godinama, koje će svakako biti veoma teške, želimo vam iz sveg srca da i dalje budete najobjektivnija i najnepristrasnija medijska kuća koja s puno razumevanja i bez imalo ostrašćenosti pristupa komplikovanim političkim, socijalnim i kulturnim zbivanjima kod nas i u svetu. Tolerancija jednostavno zrači iz svake vaše vesti, iz svake izgovorene reči vašeg spikera i voditelja, bilo na televiziji, radiju ili na Internetu. Vaš politički forum na Internetu na koji svako može da se upiše bez ikakve provere i da pred svima iskaže svoje mišljenje ne bojeći se da će ga neko zbog toga osuditi, jedan je od klasičnih primera demokratskih i civilizacijskih tekovina koje su teškom mukom, ali uz vaše svesrdno i požrtvovano zalaganje, prodrle u naše inače konzervativno i tradicijom zadojeno društvo. Taj forum je toliko tolerantan i toliko se tamo različita mišljenja mogu čuti, a da se niko ne posvađa, da je to prosto neverovatno, naročito ako uzmemo u obzir koliko su Srbi u suštini bili primitivan narod. Bili, napominjemo, jer otkako vi postojite, oni to u velikoj meri više nisu. To se, uostalom, vidi i po komentarima na vaše vesti, isto na Internetu. Nimalo sumnjajući da vi te komentare cenzurišete kao što neki tvrde, jer ste se vi oduvek borili za slobodu javne reči i u tome ste i dan-danas šampioni, naprosto se vidi koliko je sjajno što svi misle isto, ispravno i baš onako kako treba (uz retke izuzetke, oličene u vidu nepismenih četničkih ultranacionalista, što je neosporan dokaz da vi te komentare ne cenzurišete)..."

Za celu rođendansku čestitku KLINKNI OVDJE!

na slici lijevo sociolog Jovan Kecman, desno ugledni beogradski lingvista Pavle Ćosić

.

Dragi moji,

U subotu 13. maja (verovatno negde od 22h) svratite na moj koncert koji će se odigrati u klubu beogradskog Doma omladine (manja sala na spratu). Imaćete priliku da me slušate u nešto meditativnijem, promenadnom izdanju. Biće tu i pregršt gostiju i vrednih poklona za posetioce! Ulaz je besplatan! Koncert je u okviru prvog događaja nazvanog „Festival kulture slobode“. Pogledajte program, ima tu zanimljivih dešavanja!

A kako je pre četiri godine izgledao moj prvi nastup na toj istoj pozornici kluba Doma omladine i uopšte moje prvo pojavljivanje u ovogradskoj javnosti (legendarni prvi beogradski slem!), pogledajte ovde!

Evo vam i još jedno slobodno parče mog romana “Tobiđenja, dušo moja” na linku ovde!

.

Inače, inače, inače, inače:

.

- sviđaju mi se ove prolećne rotkvice,

- došao sam pre neki dan pešice iz Smedereva u okviru tradicionalno marša na Beograd (46 km), koji od moje migracije u prestonicu organizujem početkom maja u znak zahvalnosti prema pravim Beograđanima, ljudima sa onako onim naglaskom, a ne kao ovim mojim!

.

- ne propuštam ni u ludilu da pogledam reprizu "Smogovaca" koji se emituju svakog dana na 2. programu HRT-a od 16.30. Eh, trostruka nostalgija!

- lovili smo Mladića prošlog vikenda po Vojvodini (oko Save i Obedske Bare, na Fruškoj Gori, u Novom Sadu i na Petrovaradinu) kako bismo ga snimili sa majmunom za spot za moju pesmu RASTA8 (pored Dunava), ali ga nismo našli (ništa vam nije jasno, a? Pa, gledaćete spot za koji mesec). Majmuna smo ipak snimili u raznim okruženjima i akcijama. Majmun verovatno sutra putuje za Ibicu. Ne znamo da li da ga uvalimo Zvonki ili da ga još snimamo ovde...

Vidimo se u subotu!

"(čuju se trube,

Ulazi razna dvorska posluga svečano odevena

Car se penje na presto, s njegove desne strane Astrolog)

Car: Pozdravljam drage i odane,

Sabrane s bliza i s daleka; -

Mudroga vidim s desne strane,

A ludog snađe l’ smetnja neka?"

Gete "Faust", str. 203.

.

Ne zaboravite:

 *moto ove nedelje je: "Ne, ne veruj u idole! I mi smo krvi od ljudi i mesa kao i ti! Ne slušaj šta ti kažu..."

 *najava nedelje: Koncert - tobićtobić idolmladih, 13. maj, Dom omladine, Beograd

 *plagijator nedelje: V kao Vendeta! Mnogi su mi se žalili da poznat im je nešto taj imidž!

 *jubileji nedelje: Uh, kakvo jutro napolju! Prvi maj 2003, sad se setih. Tri godine kako spakovah smotuljak i uputih se u ovaj veliki prljavi grad! Trebalo je da pišem u rubrici kultura u nekom novom dnevnom listu o kome ništa nisam znao. List se zvao i zove se "Kurir", a rubrika "Stars". Šteta što tih prvih brojeve nema na internetu, kakve bi vam masne linkove poslao do mojih intrevjua sa Indirom, Micom Trofrtaljkom, Cunetom, Džejem, Luisom, Harisom i ostalom ekipom. A bilo je i nekih za koje mi je urednik štampao i poternice, pošto nisam imao pojma kako izgledaju (inače jako poznata imena). Malo pročačkam po netu neki trač i sklonost, sa druge strane poternice napišem pitanja i teraj! Najbolje je bilo na "Danima estrade" u Vršcu. Publika histeriše dole, a novinari gore za balskim stolovima, da bi sve snimao Pink. Ređaju se Karleuša, Mira Škorić, braća Vasići, Jašar, Ceca je tad bila u zatvoru. Dali nam da pijemo neki glupi energetski napitak za koji sam tad prvi i poslednji put čuo i koji me je naravno odmah proterao, pa sam morao da silazim sa bine što je video milijonski auditorijum. Srećom, ludi pesnik Bojan Anđelković (koga sam poveo da mi pravi društvo) i ja, poneli kilo rakije iz Prokuplja, dve čašice i neki sudžuk da zamezimo. Karleuša igra oko nas, Pink snima, ostali novinari koji prate estradu sa uživanjem zgroženi, publika pada u nesvest, a mi dobacujemo uz meze. Pa ni turski sultani se nisu bolje zezali. Ma šta sultani, mandarini!

Nakon uspešnih tekstova sa ove manifestacije, dobijem prekomandu kao specijalista za oblast manekenki, misica i ostalih dobrih riba. Ali opet nisam dugo izdržao, sve ukupno dva meseca tabloidnog novinarstva.

A danas je i dve i po godine kako je izašao prvi onaki horoskop u Kuriru! Prvi put uvek bude malo smotano. A kako je to izgledalo u ovom slučaju, možete pogledati ovde!

 *mršavljenje nedelje: Nego, sretnem skoro Dačića (inače za onih 35% čitalaca iz inostranstva koji možda nisu upućeni u ovdašnje političke prilike, da kažem da je on naslednik Miloševića u SPS-u i finansijer naših blogova Ilegalni poslastičari i Be92). Da znate samo kako je smršao! Sama kost i koža! Kada su ga skoro pitali da li posti, negativno je odgovorio iako tvrdi da je ortodoksni pravoslavac. Kaže post je mnogo kaloričniji od dijete na kojoj se trenutno nalazi. A ne zna da vitak stas više nije IN i da ovakav nikada neće biti kao moj idol Bud Spencer!

A ono iznad je jedna stara slika, od pre tačno godinu dana, sa prošlog rođendana "Kurira". Za propratni tekst klinknite ovde!

A sad, trk na čitanje!