Osnivačka skupština "Korneta", izdavačke kučke "Ilegalnih poslastičara", Beograd, bašta SKC-a, 27. 06. 2006.

Za više otidi na ilegalni.co.sr

Ilegalni će se pritajiti do 31. avgusta, a tad...

.

“Tobić je budala, plitak, neuman, neinventivan, netalentovan. Mislim, zabavan je koliko i Vuk Bojović iz zoološkog vrta, koliko i onaj mađioničar pokojnog Minimaksa… U tom smislu može i da napravi karijeru, što bi njemu, kao Smederevcu, veoma prijalo. Siguran sam da je npr. Dule Savić, po pameti i mašti Akademija nauka Francuske za nadobudnog samoreklamera tipa Tobić. Znaš, neukus i humor ne spavaju u istom krevetu. Tobić je jadan i teraj ga u tri pičke materine, ne mogu bre više o ovome…”
Velja Pavlović, ugledni beogradski novinar, autor emisije “Nivo 23” Televizije Studio B

Evo i najave SKC priredbe na B92, Popboks-u, Yellowcab-u, ChillOut-u, Harizmi i još mali milion papirnatih, radijskih i elektronskih mesta do kojih nemamo direktan link...

Zvanično potvrđeno i učešće legendarne Milke Canić, supervizora RTS kviza "TV Slagalica"

A fotke sa nedavnog nastupa Ilegalnih u Smederevu na festivalu "Patosoffiranje" možete pogledati ako kliknete ovde OVDE

  Dedica, vođa ritam sekcije grupe "Dedica i tobićtobić idolmladih" se patosoffirao

                       festival "Patosoffiranje", Smederevo, 23. jun 2006.

Kralj Čačka / Tobić Tobić idol mladih / 27 kauboja / ex-Misha / Strašni haremeski čuvari - Beograd, Dom omladine, 13. maj 2006. 

Koja je vaša definicija dobrog koncerta? Da li dobar koncert podrazumeva neizbežno profesionalan pristup, da koncert počne i da se završi na vreme, da se zna ko svira, da performeri zvuče uvežbano, da zvuk i ozvučenje budu na nivou? Da vas razočaram - ništa od svega navedenog niste mogli da nađete na koncertu o kojem je reč. Ili - želite nešto drugo (iako ovo gore navedeno ne može mnogo da škodi)? Volite krljanje, pijane muzičare koji skaču po bini, anarhičnu atmosferu u kojoj nije sigurno šta se zaista zbiva, čistu inspiraciju i neposrednost?

Veče je organizovano, "moderirano", da se tako izrazim, od strane Tobića Tobića idola mladih, zvezde lo-fi akustičnog "ne-možeš-me-klasifikovati-nikako" zvuka (i svestranog stvaralaca i u drugim oblastima kulture, za više o tome pogledati njegov blog: www.tobic-tobic.com) u kome se na ironičan način mešaju stari pop, rege, folk, i ko zna šta još, i koji čeka da njegov potencijal bude otkriven od širih narodnih masa. On je lično najavljivao svaki bend, i uopšte, igrao ulogu domaćina. 

Dotični Tobić je trebalo da bude jedini performer (zašto uporno koristim reč "performer" biće jasno kasnije), ali je našao za shodno da pozove i neke druge izvođače da mu se pridruže, i tako se lineup koncerta dopunjavao iz časa u čas.

Poluprazan klub sa entuzijastičnom publikom željnom događaja i žedne za pivom koja je brzo zagrejala atmosferu (i koju su činili, uglavnom, prijatelji bendova) predstavlja još jedan poraz za domaću muzičku scenu. Naime, ako neko hoće da popuni svoj koncert publikom, ulaz se mora naplaćivati, a ovde je ulaz bio besplatan. Ako ne verujete u ovaj paradoks, setite se koncerata sa Aprilskih susreta, kada su mnogi dobri bendovi svirali u praznoj velikoj sali SKC-a. Karta koja se mora platiti uliva određenu ozbiljnost u događaj. 

Priliku da otvore koncert imali su Strašni haremski čuvari, off projekat Danila iz Elektrolaste (koja, opet, beše nekad off projekat Danila iz Manisenta) koja pokazuje jednu drugačiju stranu ovog autora, sklonu parodiji i domaćem pastirskom roku. U duhu toga je i bio njegov autfit (pogledati na slici). Dve gitare, akustična i električna, i vokal koji verno akcentuje sve narodnjačke momente, predstavlja neku vrstu kataloga, arsenala svih produkata miksovanja hard roka, roka, popa sa folkom tokom davnih dekada.

Sledeći je nastupio kantautor ex-Misha, iz matičnog benda Ivana & Misha. Za razliku od drugih, pomenuti je pokušao da ponudi ozbiljniji i introspektivniji pristup muzici, što možda nije bilo baš na mestu u večeri gde se većina bendova obilno oslanja na ekstravertan humor. Već na drugoj pesmi bio je prinuđen da pređe na tu stranu muzike u nezvaničnom hitu njegovog benda Čelik pomet, pesmi Mali robot.

Bend 27 kauboja je još jedan off projekat (zbilja je teško snaći se u složenim odnosima među svim ovim bendovima), i to Tice iz benda Manisent i Mentalnost, kao i Omče, poznatog po određenoj originalnoj vrsti fanzina koji je radio, a koji je bio posvećen fenomenu ženskih nogu. Ukratko, to je kao neki spoken word sa gitarom koji naginje bluzu, uz svesno izvrtanje opštih rokenrol mesta i klišea.  

Na kraju, vreme je bilo i da sam domaćin nastupi, što se čekalo možda i malo duže nego što je trebalo, mada se ipak mora istaći njegova nesebičnost time što je dopustio da se toliko bendova zaređa pre njega. Ređali su se njegovi nezvanični hitovi, kao pevač Tobić još jednom iskazuje svoj kvalitet i originalnost, melodije variraju od popa pa sve do eksperimentalnosti. Poetika je sasvim specifična, sastoji se od igri reči, prizivanja opštih predstava, uvek prisutne nadrealističke prizme (ne zaboravimo na Tobićeve brkove), izvesne nostalgije za nečim starim putem atmosfere koju stvara, ironično se poigravajući sa tim elementima. Šteta za sve to, jer je već tokom njegovog nastupa bilo očigledno da nešto nije u redu sa zvukom, gitara se polako gubila i bivala sve tiša, na kraju se čak i raštimovala, a izvođač je uzalud pozivao da mu neko pomogne u vezi toga.

I posle tako na silu prekinutog Tobićevog nastupa dolazi Kralj Čačka, koji prvobitno nije bio planiran za nastup, i koji je za ovaj koncert saznao tek kad je ovaj već počeo (!). Oklevao je, ali je ipak pristao da nastupi, sam sa akustičnom gitarom i minimalnom pratnjom udaraljki. Ovaj čovek ume da svira! To je prva stvar koja se uočava. Zaista, momenat odnosa veštine i kreativnosti je dobro podešen kod Kralja Čačka, te jedno sa drugim dobro sarađuju i ne sukobljavaju se kao što je često slučaj. 

Reč je o još uvek malo poznatom čačanskom kantautoru, koji ide nekom linijom koja nije prisutna u domaćoj muzici, gradeći se na džarmuševskoj i Tom Waits estetici, nudeći jedno novo čitanje domaćeg folka (mada ovo ipak suviše intelektualistički zvuči s obzirom na njegov opušten i spontan pristup). Njegova muzika je mesto gde se može naći rokenrol način života življen u socijalnoj svakodnevici ekonomski opustošene i ispolitizovane šumadije. Jedan od njegovih talenata je i to da spakuje u prosečnu pesmu od tri minuta dovoljno priče za ceo jedan film, ispričane na slikovit način, tako da se radnja vrlo živo odvija pred nama. Više za kafanu nego za klub, više realan nego teatralan, Kralj Čačka se izražava putem tradicije, oličene u upotrebi zastarelih muzičkih žanrova, govoreći o našoj običnoj prljavoj realnosti.

Ni žica na gitari koja je pukla nije ga omela da izvede svoj koncert do kraja, još jednom demonstrirajući svoje tehničko umeće. Nezaboravan, simboličan i komičan detalj bilo ja bacanje praznih konzervi piva na pod (analogno bacanju pravih, staklenih čaša) tokom ultimativnog boemskog narodnjka "Noć za dan", čiji je tekst svakako rezultat rada jednog genija.

Hteo bih da napomenem još da smo tokom celog koncerta imali priliku da vidimo Ticu i još neke druge muzičare kako s vremena na vreme, spontano, prave neku vrstu performansa na bini u toku nastupa svih performera. Takođe, i uloga publike je bila veoma aktivna što je podsećalo na večeri slem poezije kada publika neposredno pokazuje svoje reakcije i gde postoji direktan kontakt između performera i publike. Glasni komentari, povici, prozivanja, interakcija, zauzimanje stejdža, na sve to je publika bila spremna.

I za kraj ovog dugačkog, ali ipak nedovoljno opširnog prikaza, da zaključim da je ovo svakako bio specifičan koncertni događaj, anarhičan, nepredvidiv, koncert na kome se granica između izvođača i publike briše, tehnički na granici raspadanja, ali da baš u svemu tome leži njegov šarm.

Autor: Miloš Trifunović

preuzeto sa Plastelin.com

...

E, pazite ovo! Kao što možda već i znate Ilegalni poslastičari osnivaju svoju izdavačku kuću. Priredba povodom osnivanja desiće se u petak 23. juna (22.30) u Smederevu na festivalu Patosofiranje i u utorak 27. juna (19h) u bašti beogradskog SKC-a. Tri knjiška izdanja izaći će 31. avgusta (roman „Leposava“ Pavla Ćosića, natprirodni ciklusa pesama o Kraljeviću Marku Borisa Starešine i narafski moj roman „Tobiđenja, dušo moja“). E, sad, još uvek nismo definitivno smislili kako će se izdavačka kuća zvati. Izd. Kuća „Trpeza“ koju je trebalo da „nasledimo“ je u poslednji čas otpala pošto nešto nije bilo u redu sa njenim računom.

Evo nekih predloga, pa pomozite! Napišite nam u komentarima šta vam se najviše sviđa. Kada izaberemo održaćemo i nagradnu igru, a najsrećniji dobiće komplet naših izdanja. Nemamo baš mnogo vremena! Trenutni spisak najzanimljivijih predloga je: 

Ilegalni poslastičari – ili skraženo „Ilegalni“. Isto ime kao i naša obešenjačka umetnička trupa, koja je već i doživela nekakvu afirmaciju na nekoliko performansa koji su i medijski kvalitetno ispraćeni. Može biti nezgodno za komunikaciju sa zvaničnim, često nadrkanim institucijama, koji nas možda ne bi shvatili ozbiljno.

Mjaus Glut – Mjaus je moj pokojni mačor kome sam i posvetio roman, a ovo Glut je dodao Pavle, kao to mu je prezime, tj. kao prezime izdavača. „Stara srpska reč za dobru izdavačku kuću. Mjaus Glut 1834!“

Krompir – Pavlov sajt www.krompir.co.yu već je prepoznatljiv brend. Sa oko hiljadu poseta dnevno jedan je od najposećenijih domaćih sajtova i najposećeniji domaći net fanzin.

Nokat – Pavle je već izdao udžbenik „Srpski za početnike“ pod ovom etiketom. Logo su makaze, a može da se čita i kao „No Cut!“.

Bukćuriš – ili Book-ćuriš, kao mešavina book - knjiga i ćuriš- pušiš, a slično je i kao bućkuriš. Ipak, možda izbeći book, pošto planiramo da se bavimo i nekim drugim delatnostima (diskovi, izložbe, poslastičarstvo, povrtarstvo...) A i više je kao za neki fanzin.

N. N. – nepoznato lice ili Naši nobelovci, mada je to verovatno edicija u kojoj će izaći Pavlov, jedan Andrićev i moj roman. Starešinu objavljujemo u ediciji „Zlikovnice“ (puna je raznih ilustracija i stripovanja). U „zlikovnicama“ izlazi i roman poznate beogradske violinistkinje i bivše striptizete Nele Šukare „It didn’t my way“ koji se na zanimljiv način bavi operom.

Izdavačka kučka – liči i na „izdajnička kučka“. Možda nam čak ne bi ni dozvolili da se ovako registrujemo. Opet možda i problem komunikacije sa institucijama i shvatanje ozbiljno (planiramo da izdamo i nekoliko zanimljivih rečnika i vodiča čije su pripreme pri kraju – francuski žargon, Beograd u 100 reči...). Ali, možda ipak... U svakom slučaju možemo uvek koristiti na koricama umesto „izdavačka kuća“ (npr. Izdavačka kučka „Mjaus Glut“)

Kapetan Miša – svi živimo u Kapetan Mišinoj ulici (Pavle i Tana u jednom stanu, Buci i ja u drugom, a tu je i Vojin koji sa dramskom radionicom „Besne gliste“ i crncima priprema skečeve iz naše prve tri knjige) . I prostorije izdavačke kuće su u ovoj ulici.

Pola – pola – nisam bio tu kad je predlagan ovaj naziv, pa nemam objašnjenje.

Praskozorje – po nekoj anketi „praskozorje“ je proglašeno za najlepšu srpsku reč. Zvuči onako prelirski, šta znam...

Možete i sami da predlažete!

Hvala najlepše! (eto kako smo fini!)

PS. Odradili smo i super katalog/magazin koji možete da pokupite na pomenutim priredbama u Smederevu (23. jun) i SKC-u (27. jun). Ne propustite!

Sono venuto per augurarti un infelice compleanno
Perche sei malvagio
E menti
E se morissi
Potrei sentirmi un po' triste
(Ma non piangerò!)

"Infelice compleanno", The Smiths

NAPOKON!!!

NAKON DECENIJA SKRIVANJA - IZLOŽBA U KOJOJ ĆETE UŽIVATI

Magični Čiča iz Rija – slike, crteži, skulpture, marsovci i lampe

Od 12. do 25. juna 2006.

Radionica ZMUC kod Denića (Zemunski kej, odmah iza restorana Šaran). Žovijalno otvaranje u ponedeljak od 18h pa do ponoći! 

Dragan Radović - Najnepoznatiji slikar na svetu! Začetnik sajber-naivnog slikarstva (to sam ja tako nazvao, on jadan ni ne zna)!

Čovek koji nije hteo da se bavi drugim slikarima, prepucavanjima, donatorima i lobijima, već je slikao, vario, igrao šah, družio se sa klincima iz kraja i organizovao čuvene erotske večeri! Poručuje:

“Nekim ljudima je bavljenje umetnošću sasvim dovoljno da zadovolji njihov nagon za kriminalom!

Zle ne volim zato što su zli, a dobre ne volim zato sto su pičke!

Sliketina mi se isponagledajte!“

USKORO USKORO USKORO!!!

!!!

15. jun (čet.) 19.45, T(r)ajna lokacija, Tri decenije tobića tobića idola mladih

23. jun (pet), 22h, CZKS, Priredba Ilegalnih poslasticara u Smederevu

27. jun (uto), 19h, SKC, priredba i svečano otvaranje edicije Ilegalnih poslastičara u saradnji sa izd. kućom „Trpeze“

Od jula STALNA PRODAJNA IZLOŽBA slika Magičnog Čiče iz Rija u prostorijama ILEGALNIH POSLASTIČARA (tajne prostorije na Dorćolu)

Prva dugo očekivana izdanja Ilegalnih poslastičara i „Trpeze“

ps. jebem vam mater!

.

15. pisana celina romana "Tobidjenja dušo moja"

...

 - Everybody love somebody sometimes, šubidubi, duj duj duj duj duuuj... – zapevuši pihtijasti crnja i pojuri za Ivanom u novu pisanu celinu.

Kretali su se kroz šumu koja je pružala začuđujuću količinu svežine. U daljini se čuo bezopasni arapski cvrkut indijanske leteće mačke. Ćutke su se probijali kroz egzotično rastinje povremeno se oprezno zgledajući, da bi već sledećeg trenutka prasnuli u onu vrstu smehova koji užasno nerviraju la’murkanke u penziji i provincijske mehaničare specijalizovane za popravku lunaparkovskih krušaka za udaranje. Ipak, u trenutku kada su se našli na onoj krivini gde se prolazi pokraj Topčiderskog groblja, ne beše im baš prijatno. Sa ovog dela Košutnjaka videla su se udaljena svetla velegrada koji je aktivno živeo petkom noću. Šuškanje i čudni zvukovi na momente su remetili savršenu tišinu. A njihov grad... kao da je ćutke patio u daljini. Na moment kao da se setiše odakle dolaze i ko su. Ali sada se već nije moglo nazad.

„Eh, da su bar poveli one ribe“, pomisliše simhronizovano.

Neko masivno teleso šušnu, pa bućnu u baru kraj koje su prolazili. Kinezu ponovo jako zakrča telo od straha. Bio je to ogromni krokodil! Pa još jedan! Još tri! Čitavih tucet krokodila!!! Kad videše dvojicu probisveta u šumi, gmizavci vrisnuše jednim ganjivim krokodilskim vriskom i svi do jednog se popeše na najbliže krošnje baobaba, ostavši tako drhteći od straha. Svašta, krokodili kukavice! Beše im neprijatno što su uzbudili krokodilsku familiju, pa na prstima produžiše uzbrdo.

 - Haj’mo vidjet dokle ide staza, pa ćemo se vratiti ako niš’ ne nađemo – reče Kinez nešto unjkavijim glasom, pre nego što mu telo još jednom zakrča kao neki čegrk.

 - Ok, samo da, ma... Aaa, pazi!!!

Desetak ogromnih nosoroga zaleteše sa ka njima... Odjednom, kada ih spaziše, ogromne životinje promeniše pravac i preplašeno jurnuše prema krošnjama baobaba. Kada su shvatili da su stabla već uzurpirali preplašeni krokodili, nosorozi ih izguraše kao da na ovaj način spasavaju živu glavu od Ivana i Kineza Mihajla. Ova dvojica samo slegnuše ramenima i produžiše stazicom kroz mrak koji im i dalje nije smetao da se spretno kreću.

Uskoro primetiše da se stazicom koja je vodila sa vrha približava neka vesela trojka. Jedan dugajlija u klošarskom odelu, sa napuklim monoklom i neki ogromni beli antropomorfni mačak koji je hodao na dve noge otimali su se oko nekakve kutijice, dok je onaj treći, neki zarozani debeljko sa ogromnim očnjakom hodao i pišao u stranu. Ivanu i Kinezu ova družina zbog nečega utera strah u kosti, pa se instinktivno sakriše iza jednog spomenika na samom kraju groblja.

 - Stišaj se, molim te – šaputao je Ivan, dok je Kinezovo telo, koje dugo nije krčalo, sada zvučalo kao mačka koja prede. Jednostavno nije mogao da se iskulira. Tableta za smirivanje telesnih zupčanika nije imao pri džepu, a biofidbek nije pomagao nakon burne večeri. Na trenutak se ipak kao smirio... Međutim, baš dok su ovi prolazili, od zorta tako zakrča duboko iz stomaka, da ova tri obešenjaka odmah razdragano potrčaše ka njima.

 - Hoj-lolo, koga mi to vidimo ovde? Neka dva usranka! – zaskiči đilkoš sa napuklim staklom na oku.

- Ma grebe mi se za njih, vraćaj moju kutijicu! – zaprgavi se bela mačorčina.

 - Ne, stvarno, Mjause, iskuliraj sad malo! Da ih mi ipak vodimo Magičnom – ozbiljan je bio debeli s očnjakom.

 - Ne... mi, samo... ovdje... kaj bi rekel... – zamutavi se crnac.

 - .... .. ..... ..., ..... ...! – ćutao je Ivan gromoglasno.

 - Znamo mi šta ste i ko ste. Hahahaha... – postao je grublji debeljko sa očnjakom.

 - Ne, ne, tko ste vi?... Kaj sad pa... mi, šetnjica, šumica...

 - A da im zamenimo glave? Hihihi – reče Mjaus i pucnu kandžama. Ivanova ramena dobiše crnačku glavu, a Kinez Mihajlo noseše sada Ivanovu.

 - Ne, ovaj... mora da se šalite. Mi bismo samo... – progovori Kinezova glava na Ivanovom telu.

 - Da, da, građanine Mihajlo, mora da se šalimo! Đavo je izgleda odneo šalu i cap-ca-rap! Eto je, doneo je nama na poklon, pa se mi lepo šegačimo sa vama sad malo! Gili-gili, bući-bući! Gro, hohohohoho! – zakrešti đilkoš sa naprslim monoklom. Sva trojica prasnuše u onu vrstu smehova koja tera strah u kosti paćeničkim đavoljim tragačima među svežim kartunetvorskim Košutnjačkim šumama. Ipak, kao u nekom crtanom filmu, već u sledećoj sceni Ivan i Kinez opet dobiše svoje stare glave.

 – Jel’ vas to La’murija šalje, a? A? Hahahaha! Sreća pa niste naleteli na Strašne haremske čuvare ili Damna i Žabca iz Resnika, tu biste tek videli svog boga! Boga, boga, hahaha, rohohoho... Vodimo ih gore kod Magičnog Čiče! – naglo se uozbilji đilkoš.

  foto Dragutin Tobić