Ko Bajagi?

izvor: Kurir

Bio sam pre neki dan u onom Američkom kulturnom centru koga još uvek od milja zovu Dom Omladine. Kako sam se uhvatio za ona sablasna masivna vrata, već vidim da mesto više podseća na nekakvu surovu ambasadu nego na ugodni prostor namenjen kulturnom uzdizanju i kvalitetnoj zabavi mladih. Nisam izdržao dugo, te rešim da se iz protesta olakšam posred prostorije koju zovu Američki kutak. U to vreme tamo ne bi trebalo da bude bilo koga, ali pošto je obezbeđenje jako kao i u svakoj drugoj ambasadi (a ni upadljivih crnih žbirova i agenata CIA ne manjka), sve je ličilo na nemoguću misiju. I tako poput Toma Kruza u poznatom trileru, odem do toaleta, skinem poklopac od ventilacije te se vešto uvučem u ventilacionu cev.

Nakon desetak metara dopuzim iznad jedne neugledne konspirativne prostorije gde kroz proreze od ventilacije zapazim nekoliko osoba u društvu čuvenog Momčila Bajagića. Nešto su se domunđavali zavaljeni u odbačenu ugaonu garnituru, dok se slabo osvetljenom i zadimljenom prostorijom širio nekakav opojan miris koji me je smesta omamio. Zato se i sada pitam je li priča koja sledi tek samo nekakav trip.

- Ovo je nečuveno! Posao ide nikad gore, a ovi konobari bi i platu – penio je Bajaga, suvlasnik ugostiteljskog objekta u predvorju pomenute ustanove – Treba ova omladina više da šljaka volonterski, evo kako su vredni na organizaciji mojih koncerata. E kako se samo lepo rmbačilo na Univerzijadi. A i onih čergara se rešismo – pa zapevuši “Belvil, nisam mislio na Belvil, ja sam mislio na Belvil sa Belvilcima, aha…”

U tom trenutku primetim da me s druge strane cevi za provetravanje vreba ogromna pacovčina kojoj je valjalo uteći. Nastavio sam da puzim tužan i uplakan. Zar Bajaga u ulozi surovog kapitaliste i izrabljivača? Taj divni čovek, junak mog detinjstva čije ploče još čuvam kao relikviju?

Hm, hm, možda on i nije tako naivan i fin kako nam se predstavlja. Evo onomad doveo našeg lepog predsednika na državni tron, dao mu “snage i hrabrosti”, sve ga bodreći: “Što ne može niko, možeš ti”. A nas lasno ubedio da “život je nekad siv - nekad žut”, pa ako ne podržimo žute, biće sivila.

A život pod “žutim - manjim zlom”, pun sladunjavih manipulacija u kojima sve nešto kobajagi. Tako kad nesrećnici počnu da seku sopstvene prste zbog sve sumanutijih socijalnih nepravdi, žuti kao glavni problem plasiraju sukob pripadnika gejevskih i desničarskih formacija. Pa onda, da ne bi izgledalo da imaju nešto protiv desnih kojih valja malo zauzdati, ćorkiraju one klince anarhosindikaliste što su kao neka moderna verzija Otpisanih, kojima se zbog 18 evra štete na grčkoj ambasadi preti sa po 15 godina robije. Baš elegantno, onako kobajagistički! A teško bolesnog vlasnika najčitanijeg lista u Srbiji, samo zato što im nije po volji, zadržavaju na teškoj robiji… Pa, da, što ne može niko, možeš ti!

E, moj Bajaga… Nego da pretpostavimo da sam sve ishalucinirao od onih isparenja. I ako nemaš nikakve veze s ovima, aj “nemoj da budeš nja nja” nego recimo otpevaj u naredna tri dana svojim žutim prijateljima: “Ma pustite ih, druže, pustite ih druže”. Uz prigodnu posvetu, naravno.

Znaš i sam da oni mogu još samo neko vreme da zaluđuju tek neke ljude tom mekanom bajagastom tiranijom. Jer jastuk ima i drugu stranu!